Skem je Skem već dvije godine, a skejt vozi godinu i pol. To nas je iznenadilo jer je toliko lud s tom daskom da smo mislili da je dobio po rođenju. Nadimak Skemone dobio je tako što je sjedio s drugom writerom Isom u Hastahani. Iz ideje da i on počne crtati, zajedno su smislili nadimak Skem. Ipak, Skem se, umjesto grafita, odlučio za skejt. Iako voli s drugovima pridružiti se akciji bombanja zidova, skejt ga je, kako kaže, osvojio više nego grafiti. “Nisam baš najbolji skejter u ekipi,” kaže Skem, “Daris i Logan su puno bolji, ali dobro progressam.” Mi mislimo da je skroman jer ono što on radi s tom daskom … predivlje je.
Punkura*: Šta ili ko te inspirisao da počneš voziti?
Skem: Od malih nogu furam adrenalin. Prije BMX-a bio je MTB, prije toga skijanje, parkour, penjanje na stvari, cliff diving…
Punkura*: Kako je počela tvoja skejt priča? Zašto si odabrao skejt?
Skem: Družio sam se sa skejterima. Isprva sam vozio BMX, toliko sam ga derao i stalno mi se kvario. Zadnji kvar na BMX-u mi je bio zadnji hub. Moj drug je imao neki skejt koji mi je dao dok ne sredim BMX-a. Naručio sam dio i kontao sam da ću skejtati sedmicu dana, da ubijem vrijeme dok mi ne dođe dio za BMX… I onda mi je došao BMX, ali sam sebi rekao: “Sutra ću voziti BMX.” Sutra za vožnju BMX-a nikad nije došlo. Skejt me je preuzeo u duši.
Punkura*: Izgleda kao da je skejt odabrao tebe. Tija mi je rekla da ste ti i Daris najbolji skejteri u vašoj ekipi. Šta ti kažeš na to?
Skem: Za Darisa mogu reći da je jako dobar, za drugog najboljeg bih stavio Tomu. Mi smo drugačiji skejteri, ja radim gapove, skačem sa stvari, dok je Tomo više tehničar. On se drži poda, ali zato će nas u Game of Skate poderati, jer zna puno trikova. Meni bi išla lista: Daris, Logan, Tomo, pa možda onda tek ja.
Punkura*: Koliko vas ima u ekipi?
Skem: Mi što češće vozimo, ima nas 10-15. Izađemo svaki dan i skejtamo.
Punkura*: Ima li vaš crew naziv? Jeste li razmišljali o tome kako da nazovete svoj skate crew?
Skem: Daris je predložio da se crew zove Sard, ali to još nije procvjetalo. Razmišljamo o tome.
Punkura*: Voze li djevojčice?
Skem: Sjećam se jedne djevojčice koju sam upoznao u Skate Sarajevu, ali je više ne viđam. Bilo bi super da i djevojčice voze.
Punkura*: Šta misliš da čini jednog dobrog skejtera/skejtericu?
Skem: Jednog dobrog skejtera čini iskrena predanost skejtu. Dosta ljudi gleda na skejtanje kao hobi, a skejt kao dasku sa četiri točka. Ne može stav „dosadno mi je, odo’ ja sad skejtat“, jer stvarno, ako neko hoće da uspije u skejtu, mora dati sve od sebe – skejtat bar svaki drugi-treći dan, da dere guzove. Bez toga nema ništa. Meni je skejt dio života. To nije neka profesija da ja moram uspjeti. Volim to što skejtanje stvarno promijeni percepciju. Neko hoda uz stepenice i ne razmišlja o tim stepenicama. Meni… ja stanem, gledam: „Uuuuu, je l’ dobar flat? Može li se skejtat? Koliko su visoke? Koliko ih ima? Na šta izlaze?“ Evo, brdo ovo što sad gledamo je nekom samo brdo. Ja gledam – mogu li skejtat ovdje? Percepcija je skroz druga.
Punkura*: Gdje izlaziš?
Skem: Sad imam povredu i neću moći skejtati neko vrijeme, i ne znam gdje da izlazim, stvarno.
Punkura*: Kao neko ko vozi skejt, šta misliš da nedostaje u našem gradu?
Skem: Priznanje za skejtere. Država nas uopšte ne vidi. Hastahana se raspada. Kao, renovirali su je, ali opet se raspada. Skejt park na Ilidži je okej, ali kad god dođemo tamo, ubijemo se od čišćenja stakla. Pokrali su i railove koje smo stavljali. Nemamo nikakav skejt park. Ništa. Mi svakako vozimo, vozimo street skate, i to nas je napravilo boljim skejterima. Ali stvarno bi bilo super da nas država primijeti, jer, evo, skejt je i olimpijski sport. I stvarno, zaslužujemo podršku.
Punkura*: Sta misliš o svojoj generaciji?
Skem: Djeca u mojim godinama se prave da su najjači. Idu na šišu pa se prave jaki i misle da su opasni. To mi je baš retardirano. Gasere ne mogu gledat’ očima. Banalni su.
Dosta je do muzike. Slušaju pjesme koje nemaju značenje. Ja slušam rock, metal i hip hop devedesetih, ljudi repaju, pričaju šta (im) se događa oko njih, dok recimo definitivno ne slušam repere koji repaju o nekim kurvama i zlatu i to se samo ponavlja u drugom setupu riječi.
Punkura*: Koju muziku slušaš?
Skem: Slušam rap devedesetih, rane dvije hiljadite, rock ponekad, metal kad izađem s drugom. Wu Tang, Biggie, 2 Pac, .. Ponekad Smoke Mardeljana. On je jedini normalan naš reper.
Punkura*: Neki skate događaj ili takmičenje koje bi izdvojio?
Skem: Banja Luka. Tu sam išao sa Tomom, koji je jedan od mojih najboljih drugova. Sjeo sam na bus i unatoč maminom protivljenju otišao na takmičenje. Na kraju se isplatio jer sam pobjedio contest i osvojio dasku. Bilo je baš jako.
Punkura*: Kad je to bilo?
Skem: U junu, u DKC Incelu.
Punkura*: DKC Incel je prekul.
Skem: Kako nije? Riješili nam ljudi kartu za bus i sve. Kad je sve završilo, mi smo roštiljali, družili se, puštali muziku…
Punkura*: Koji ti je najdraži skate film?
Skem: Street Dreams.
Punkura*: Najdraži skejter/skejterica?
Skem: Jamie Foy.
Punkura*: Zašto?
Skem: Kad ga vidiš, ne bi rekao da je skejter, a lik je baš dobar skejter. Ubija frajer.
Punkura*: Najdraži trik? Zašto baš taj?
Skem: Frontside hills. Sjećam se da sam ga krenuo učiti i sletio ga sasvim slučajno. Onako, probao i sletio. Lijepo mi izgleda.
Punkura*: Najdraže tene za voziti?
Skem: Nike SB blazerke. Duboke su i imaju jako dobar grip.
Punkura*: Osim skejta, imaš li još neka interesovanja?
Skem: Skejtam svaki dan. Nemam drugih interesovanja.
Punkura*: Koju životnu lekciju ti je donio skate?
Skem: Bol. Puno boli i stav Never give up.
Punkura*: Planovi za ovo proljeće?
Skem: Ne znam šta ću, ludim… Čitat’ Punkuru.